S druge strane ljubavi
Razgovori sa četvorogodišnjakom
Kai, šta ti je smešno kod mame?
Gaće!
Šta radiš u igraionici?
Jurim dva dečaka sa plavim očima.
(pola sata kasnije..)
Šta sad radiš?
I dalje jurim iste dečake. A oni mi kažu da sam krmača.
Stvarno?
Šta je krmača?
Ženka svinje.
Nisam ja krmača, ja više volim druge životinje.
Koga ti voliš?
Risa.
Razgovori sa dvogodišnjakom
Papá,vidi esto! (Tata, vidi ovo!)
Niki, ko je pravio proju?
Balerina! (Valeriju uporno zoveš balerina.)
Mama, vid’ ovo!
Razgovori dvogodišnjaka i četvorogodišnjaka
Vidi raketa zemlja!
Niki, ne kaže se raketa zemlja, nego planeta zemlja.
Ti si bezobrazan!
Za moje omiljene hejtere…
O mržnji
Poslednjih nekoliko meseci svedočimo velikoj količini ljubavi, solidarnosti i zajedništva inspirisanim gubitkom 16 života i nepravdom u kojoj već predugo živimo. Gledamo zagrljaje studenata sa bakama i dekama u unutrašnjosti i sami se grlimo na protestima širom zemlje. Plačemo od sreće kada studenti stignu biciklima u Strazbur i uzbuđeno pratimo njihov maraton do Brisela. Možda i sami postajemo bolji ljudi u tom procesu ili bar to pokušavamo.
Ali sa druge strane ljubavi čuči mržnja.
Iako nam ponekad se čini da je sva mržnja ovog sveta koncentrisana u toj jednoj psihički nestabilnoj osobi koja je u stanju da naredi gaženje i prebijanje studenata i građana i da na ljudima koji mirno odaju počast stradalima upotrebi zvučni top, ona je pravilno i široko raspoređena u svim porama našeg društva. Podjednako je osećaju oni koji sa fantomkama (a bogami i šlemovima) tuku goloruki narod na ulici kao i oni koji nas u virtuelnom svetu proklinju, vređaju i prete. Uzroci njihove mržnje su politički, rekao bi neko. Ja verujem da su uzroci mnogo dublji i ličniji, ali je njihova manifestacija u političkom kontekstu. U njihovom svetu, ako se ukaže prilika da mrziš, treba da budeš lud da je propustiš. Još ako te dodatno i plate… MILINA!
Ipak, njihova mržnja mi lakše pada (a imala sam tu čast da probam obe) od mržnje onih koji se navodno sa nama bore protiv tog jednog psihički nestabilnog čoveka i podržavaju studente, ali ne propuštaju priliku da izraze svoju mržnju prema ženi samo zato što je žena. Skrivenima iza anonimnosti, društvene inhibicije im popuštaju, a oni kompenzuju svoj osećaj nemoći u stvarnom životu kroz dominaciju u onlajn prostoru. Zbog duboke nesigurnosti, oni svoje ograničeno iskustvo sa ženama i učestala odbijanja, transformišu u generalizovanu mržnju. Deluje neverovatno da u 21. veku neko kome se ne dopada moj humor napiše da su sve žene popile retardirani đus, da bi ženama trebalo zabraniti da se bave komedijom (u mom slučaju, ali nije ograničeno na jednu profesiju), da bi trebalo sterilisati mog partnera da se ne bismo razmnožavali (jezik je značajno vulgarniji, podrazumeva se), kao i da je student od kojeg su se studenti u blokadi ogradili jer je lajkovao nasilje nad ženama neiskusan i da se to radi u privatnim chat-ovima a ne javno, itd. a da to lajkuje, podeli i odobri zabrinjavajući broj istomišljenika. Čak se nađe i neki pametan, u svojoj glavi čak i emancipovan muškarac, da mi objasni da su ti komentari samo kritika mog rada - koji btw niko nije ni pomenuo i da ako ne mogu da je podnesem ne treba da se bavim javnim poslom. Dakle, ne treba kao društvo da radimo na iskorenjivanju nasilja nad ženama, nego žene treba da malo očvrsnu i ne budu tako razmažene. A ako nesrećnici odluče da iz digitalnog krenu da nas proganjaju u stvarnom svetu, uvek možemo da ih prijavimo, kako bi institucije preduzele NIŠTA.
Optimistična sam da će ovi iz prve grupe mrzitelja zajedno sa svojim nestabilnim vođom uskoro otići u istoriju, ali bi bilo dobro da obratimo pažnju na ove iz druge grupe koji su dosta organizovaniji i povezani snažnom niti mržnje prema suprotnom polu, dok se ,,zajedno sa nama” bore za pravednije društvo. Društvo u kojem, ako se oni pitaju, žene neće imati nikakvu ulogu. Jer kao što već znamo, žene su popile retardirani đus i treba im zabraniti da se bave bilo čim što ugrožava tanani ego mizoginih mrsomuda.