Lešnik je upao u kajmak
Razgovori sa četvorogodišnjakom
Mama, je l se on borio u ratniku?
Jeste, u Španskom građanskom ratu.
A protiv koga?
Protiv fašista.
I je l su imali tankere?
Sumnjam.
A je l tankeri mogu na planinu?
(Kako smo slučajno pročitali tablu u komšoluku i saznali da je Blagoje Parović Šmit poginuo u Španskom građanskom ratu. Imao je 34 godine.)
Mama, ja želim da ostanem tamo da spavam!
Gde?
U Ostružnici!
Otkud to, nikada nećeš nigde da spavaš bez nas?
Ali ja želim da živim u Ostružnici!
Mama, što ideš na nastup?
Zato što mi je to posao.
Držim ti palac!
Razgovori na drvetu
Sedimo na granama drveta u parkiću u ulici Petra Martinovića. Ti na najvišoj, ja na najnižoj. Popni se ovde kod mene, kažeš mi. Malo mi je frka, bolje da ja ostanem ovde, odgovaram. Dva dečaka zagledaju kolika je gužva na drvetu. Hoćete da se pomerim da prođete? Može, odgovaraju. Mama, oni su bili na mom rođendanu, govoriš mi. Jesmo, bili smo u igraonici kad je slavio rođendan, kažu Viktor i Aleksa. A znamo vas i sa livadice. On ima mlađeg brata, zar ne? Ima, odgovaram jer se ti previše stidiš. Mnogo su slatki, zaključuju Aleksa i Viktor. A Kai se baš dobro penje na drvo, dodaju. Pominju svoje školske drugare, Jaroma i Noama, a ja se setim da smo ih upoznali pre nekoliko meseci kada su se popeli na jedno prilično zahtevno drvo kod livadice, pa smo Kai i ja prišli da se raspitamo kako su to uspeli. To je naše omiljeno drvo, obaveštavaju nas Aleksa i Viktor, tačno ispred škole. Viktor i Aleksa idu u školu po imenu Valdorf koja nije deo klasičnog školskog sistema. U razredu ih ima malo, nemaju puno časova dnevno, uče računanje i engleski, heklaju, štrikaju, crtaju i bave se muzikom. Ostalo vreme su napolju. Najbolji deo je što nema ocena, kaže Viktor zadovoljno. Kada jedan roditelj pomeša Kaija sa devojčicom, dečaci ispričaju da su i oni imali dugu kosu. Je l su vas mešali sa devojčicama, pitam. Stalno, odgovara Viktor. A onda sam se ja jednog dana slučajno ošišao, pa smo morali hitno kod frizera.
Skoro se nisam tako lepo ispričala sa nekim. Ovi dečaci od 9 i 10 godina vladaju umetnošću konverzacije bolje od mnogih odraslih koje poznajem, kažem Pauu kad siđemo sa drveta. I ti deluješ zadovoljno iako si bio previše stidljiv da uzmeš učešća. Čudo šta sve može da se desi kad odlučiš da se popneš na drvo.
Septembar
U Kampu Košutnjak, družimo se sa Marom, Mastom i Ljubicom.
Sunce se smenjuje sa kišom, a nama lešnik upada u kajmak.
Moj školski drug šalje isečke iz negotinskih novina u kojima Veročka, tada novinarka, piše tekstove o Mokranjčevim danima.
Niki uči da kaže pick up, pa nas obaveštava svaki put kad vidi nešto slično.
Savladava i Ćao koje do skoro zvuči kao Daaa, pa pred spavanje zadovoljno kaže Ćao Kai.
I dalje se budi 4-5 puta tokom noći, a ustaje pre zore.
Ne znamo šta je, ali se nadamo da će brzo proći.
Jednog takvog (PRE)ranog jutra, ja u mraku puštam pesmu “Cómo que no?” (Kako da ne?) urugvajskog muzičara Gustava Pene, poznatijeg kao Princ, koju u njegovu čast izvodi Manu Chau sa još gomilom nekih ljudi na sceni za koji šire samo dobar vajb.
U pesmi mladići sede na ćošku, kao nacrtani. Niko ne plaća njihove grehe, ni Bog ih ne može spasiti. Oni čekaju popodne da odu na trgić, malo piju, malo puše, a posle lupaju u tamburicu. Nadaju se da će u nebu naći onu ljubav koju nisu dobili i dovoljno su hrabri da žive od danas do sutra.
Niki malo đuska, a malo hipnotisano gleda u veselu ekipicu na sceni. Ne krivim ga, i ja sam fascinirana.
Saznajem da Gustavo umire kao mlad i još uvek nepoznat muzičar 2004. godine, ne sluteći da će ova pesma na tada još nepostojećoj platformi dostići, u različitim interpretacijama, 100 miliona pregleda.
Nakon smrti, Princ postaje legenda u Urugvaju, ali i dalje. Njegova ćerka objavljuje neobjavljene pesme i pravi dokumentarac po imenu Nemirni duh (Espíritu Inquito) koji ću pogledati čim ranoranilac počne da spava.
Dok Niki đuska, ja razmišljam kako je život jedna sumanuta vožnja u kojoj nikada ne znaš kada će ti lešnik upasti u kajmak.
Wow, kao i uvek